Seoce Jagodina

Како је Јагодна била сеоце, каквих је у средњовековној Србији било на хиљаде, о свом значају мало је скретала пажњу ретким писменим људима, па отуда и мало података из тог доба о њему.

Историчар Јиричек је указао да су Срби из пренасељене Рашке и Зете тежили за плодним ораницама у поречјима источног дела земље и да их је, после Немањиног избијања 1183. до Саве и Дунава, све више било дуж моравске долине. Значајно је да је Немања пре тих догађаја већ држао области између Скадра и Подгорице, где се и данас среће планина Јагодна, са чије јужне стране извире река Белица, па ово даје уверење да су досељеници пренели ова имена из старог краја. Овоме у прилог иду и неки други подаци. Срби су, наиме, од 11. века у Поморављу вазда имали за такмаце Угаре и Византију, али су, и поред тешких сукоба, успевали да се одрже. Остао је, међутим, запис да је византијском цару Манојлу Комнину у једном нападу пошло за руком да зароби на хиљаде Срба и да их расели широм царевине, а један део јужније од Софије, у Бугарску. Знајући за ово, данас се тешко може објаснити чињеница да се испод Софије, у Благојевградском округу, налази село Јагодна, кроз које протиче река Белица, а да се не помисли да су овим именима кумовали људи пресељени из овог краја.

Од недавна је у науци нешто више познато и о Галипољским Србима, где је поново реч о људима из овог краја. Ради се, наиме, о догађајима из времена Турака, када је Мехмед Херцеговић добио јагодински спахилук као свадбени мираз, уз султанову кћер. Тада се део „његових житеља“ иселио на Галипоље и под зидине Истанбула. Срби са Галипоља остали су у туђини све до 1913. године, успевши да сачувају језик и уверење да потичу из Јагодне, док се у Истанбулу и данас један део назива Јагодина. Знајући са колико су упорности Срби држали до својих навика у погледу вере, обичаја и других наслеђених творевина, долазимо до података да је својеврстан вид отпора према многим претапањима била и жеља да сачувају име свога насеља, што је овде видно.

Сеоце Јагодна, веле једни, добило је име по јагодама, које су у обиљу расле по његовом тлу, па се отуда и данас, понегде дуж косе Ћелијан, све до Бунара, срећу цветно црвене оазе овог племенитог плода. Остаје дилема како мимоићи старовлашку реч „јагуд“, која у преводу означава плод дуда, ако се има у виду да су ови, као лутајуци сточари, кумовали многим нашим именима са наставком „ор“ (Дурмитор, Коситор) међу њима, изгледа, и ближњем Јухору.