Seoce Jagodina
Како
је Јагодна била сеоце, каквих је у средњовековној Србији било на хиљаде,
о свом значају мало је скретала пажњу ретким писменим људима, па отуда
и мало података из тог доба о њему.
Историчар
Јиричек је указао да су Срби из пренасељене Рашке и Зете тежили
за плодним ораницама у поречјима источног дела земље и да их је, после
Немањиног
избијања 1183. до Саве и Дунава, све више било дуж моравске долине.
Значајно је да је Немања пре тих догађаја већ држао области између
Скадра и Подгорице,
где се и данас среће планина Јагодна, са чије јужне стране извире
река Белица, па ово даје уверење да су досељеници пренели ова имена
из старог
краја. Овоме у прилог иду и неки други подаци. Срби су, наиме,
од 11. века у Поморављу вазда имали за такмаце Угаре и Византију, али
су, и
поред тешких
сукоба, успевали да се одрже. Остао је, међутим, запис да је византијском
цару Манојлу Комнину у једном нападу пошло за руком да зароби на
хиљаде Срба и да их расели широм царевине, а један део јужније од Софије,
у
Бугарску. Знајући за ово, данас се тешко може објаснити чињеница
да се испод Софије, у Благојевградском округу, налази село Јагодна,
кроз које
протиче река Белица, а да се не помисли да су овим именима кумовали
људи пресељени из овог краја.
Од
недавна је у науци нешто више познато и о Галипољским Србима, где
је поново реч о људима из овог краја. Ради се, наиме, о догађајима
из времена
Турака, када је Мехмед Херцеговић добио јагодински спахилук као
свадбени мираз, уз султанову кћер. Тада се део „његових житеља“ иселио
на Галипоље
и под зидине Истанбула. Срби са Галипоља остали су у туђини све
до 1913. године, успевши да сачувају језик и уверење да потичу из Јагодне,
док
се у Истанбулу и данас један део назива Јагодина. Знајући са колико
су упорности Срби држали до својих навика у погледу вере, обичаја
и других наслеђених творевина, долазимо до података да је својеврстан
вид отпора према многим претапањима била и жеља да сачувају име
свога насеља, што је овде видно.
Сеоце
Јагодна, веле једни, добило је име по јагодама, које су у обиљу расле
по његовом тлу, па се отуда и данас, понегде дуж косе Ћелијан, све до
Бунара, срећу цветно црвене оазе овог племенитог плода. Остаје дилема
како мимоићи старовлашку реч „јагуд“, која у преводу означава плод дуда,
ако се има у виду да су ови, као лутајуци сточари, кумовали многим нашим
именима са наставком „ор“ (Дурмитор, Коситор) међу њима, изгледа, и ближњем
Јухору.
|
