Jagodinska
pivara osnovana je 21. decembra 1852. godine, čime je označen početak
industrijalizacije u ovom delu Srbije.
Nagli
razvoj poslednjih godina svrstao je u sam vrh jugoslovenskih proizvođača
piva. Tajna uspeha je u spoju prirode, jednoipovekovne tradicije
i savremene tehnologije, koja je oplemenjuje, ali i u menadžerskoj veštini. Učestvorostručena proizvodnja sa dvostruko manjim brojem radnika omogućila
je "Jagodinskoj pivari" da učešće u proizvodnji piva na jugoslovenskom tržištu sa 6,3 odsto u 1991. godini poveća na 13.2 odsto u 1998. Nova linija za otakanje
50.000 flaša piva na sat, izrađena po svetskim standardima, nagoveštava agresivniji nastup na inostranom tržištu.
Pored
700.000 hektolitara piva, odnosno 140 miliona flaša piva "Jagodinska pivara" godišnje proizvede 16.000 hektolitara bezalkoholnih pića i 1600 tona svežeg kvasca.
Porodici
piva "Jagodinske pivare", koju čine: klasično "Jagodinsko pivo" sa prepoznatljivim likom "Čiče", Kroaf, Extra i Simbol, Grand.
Godina
stvarnog prestanka rada Staklare 1852. bila je istovremeno godina početka
rada druge fabrike - Pivare. Izrazito agrarne karakteristike područija
su izraziti i glani razlozi za njen nastanak. Prve industrijske grane
u Srbiji bile su vezane za agrarno-sirovinsku bazu - prehrambena i
pivarska industrija. Na ovoj relaciji se kretao interes stranog kapitala
u narednom periodu. Osnovne sirovine za proizvodnju piva - ječma, bilo
je dovoljno u neposrednoj blizini. Uz to u njegovu proizvodnju je moglo
lako i brzo da se investira. Hmelj i neke druge sirovine, kojih nije bilo zemlji, mogle su da se nabavljaju iz uvoza.
Fabriku je
osnovao Nemac Vanderer 1852. godine, ali ju je brzo otkupio Jovan Kosovljanin,
stočarski trgovac poreklom sa Kosova. U jednom napisu u fabrici stoji
da je osnivač Kosovljanin. Vanderer se pominje kao prvi stručnjak za
izradu piva, a to znači da ga je Kosovljanin posle okupljivanja fabrike,
kao neophodnog stručnjaka zadržao na radu. Podignuta je u neposrednoj
blizini varoši na carigradkom drumu. Sastojala se od nekoliko prizemnih
zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene. Među važnim uslovima za
podizanje pivare bila je i bunarska voda odličnog kvaliteta. Vađena
je pomoću dolapa što svedoči o vrlo primitivnoj tehnici. Pivara je mala po kapacitetu, a zapošljavala
je 10 - 15 radnika. Od stručnjaka za kuvanje piva još se pominje majstor
Nemac Štajniger. Ostali, nekvalifikovani radnici bili su iz Jagodine
i okoline.
Prodaja
i potrošnja piva vršila se u početku samo u Jagodini. Zbog nerazvijenog
saobraćaja pivo nije moglo da se prevozi u druga mesta. Ona se verovatno
povećavala i širila na druga mesta. Zbog toga je proizvodnja bila ograničena.
Kvalitet piva je ocenjivan kao dobar. Tehnološki proces proizvodnje
piva ove ručne pivare ni za vreme Jovanovog naslednika dugo se nije
menjao sve do kraja 19. i početkom 20. veka, ostao je vrlo primitivan.
Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila
drvima a mešala drvenim lopatama. Dalji tehnološki proces išao je ovim
redom: kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje - kvasni podrum, koji se nalazi ispod
glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje
na Đurđevom brdu, gde je ostalo do potrebno ''sazrevanja''. Podrumi
su bili ispod zemlje pored puta Jagodina - Ćuprija. Pivo je držano
u velikim drvenim bačvama, obloženim ledom radi održavanja niske temperature.
Posle potrebnog vremena za ''ležanje'' tehnologija proizvodnja piva
smatrala se završenom. Pivo je pretakano u flaše od 0,7 litara i u
burad zapremine 25, 50 i 100 litara i tako transportovano u Jagodinu i druge gradove. Proizvodile su se tri vrste piva: belo ''moravac'' koje je imalo najveću potrošnju, crno ''kosovo'' sa znatno manjom potrošnjom i ''salvator'' sa znatnim procentom alkohola i ograničenom
potrošnjom. Transport piva se obavljao volovskim ili konjskim zapregama,
jer drugih saobraćajnih sredstava nije bilo pa i posle izgradnje železnice
izvesno vreme, za kraće relacije, dugo se zadržavao ovakav način transporta.
* * *
Jagodinska
pivara spada u red prvih fabrika srpske industrije. Osnovana je 1852.
godine i otpočela proizvodnju sa petnestak radnika. Uoči prvog svetskog
rata Pivara je iz individualnog vlasništva prešla u ruke domaćih i
stranih akcionara koji su proširili njene proizvodne kapacitete i doveli
iskusne stručnjake iz inostranstva. Pred drugi svetski rat proizvodnja
je dostigla blizu 40.000 hl piva, 170 t kvasca i 1.042 t slada. Decembra
1946. godine Pivara je sa 220 radnika proizvodila 22.375 hl piva. Godine
1961. i 1962. izrađen je program za rekonstrukciju, modernizaciju i
podizanje novih kapaciteta za proizvodnju milion hektolitra piva, 2.000 tona kvasca i 10.000
tona slada. 1974. godine pušten je u rad pogon za proizvodnju bezalkoholnih pića.
Novi kapaciteti omogućili su da se sa 960 radnika proizvede 670.000
hl piva, 1.500 t kvasca i 3.600 t slada.
